Jedan od najčešćih, neizbežan prigovor FairCoin-u, je taj da radikalni pokreti ne bi trebali da imaju ništa sa novcem. Ovakav argument je spolja privlačan, ali neizbežno proizlazi da takva apstraktna negacija samu sebe poriče sa svojom sopstvenom nerealnošću: kao što uočavamo, u današnjem svetu svi su primorani da za svaku značajniju transakciju koriste evro - ovo je najlakši način da se pobije takva dramatična tvrdnja, pokazujući da u postojećem monokulturnom sistemu nedostaje kapacitet da se vremenom suočimo sa nizom promena, koje se ne uklapaju u jednostavnu i trenutnu "ili-ili" šemu. Drugi način na koji može da se prouči ova kritika je da se ona opovrgne pogledom na istorijsku pozadinu.
U takvoj kritici postoji pretpostavka večno važeće istine, sadržane u odgovoru na pitanje šta radikalizam znači ili implicira. Suprotno tome, prvi utopijski socijalisti, kao što su Oven i Sen Simon, brinuli su više o ustanovljavanju kolektivnih alata i oblikovanju novog društva u ekonomskim kooperativama; jedna od primarnih Prudonovih briga bila je uspostavljanje pravične banke koja će omougućiti lakšu cirkulaciju kredita za osiromašene radnike i farmere. Ovo je daleko od zastarelih ideja; u stvari, one su osigurale materijalnu bazu za ono što je kasnije postalo poznato kao "radnički" pokret, koji je uvek imao jaku komponentu kooperativnosti i stvaranja ekonomskih alternativa preovlađujućem sistemu.
Ovo se uočava i u istoriji Španske revolucije iz 1936. godine, gde nije bilo jasne distinkcije između kooperativa i političkog učinka da se stvori novi i pravedniji svet. Tako iz kratkog razmatranja istorije vidimo da pretpostavljena razlika u ovoj teškoj dualističkoj kritici nije stvarno postojala u veličanstvenim trenucima revolta u prošlosti. Na sledećem niovu, može se istorijski analizirati utemeljenost takve kritike, predložiti apstrakcija i odvajanje sredstava i ciljeva, težnji i potrebnih alata da se ispune takve težnje, koje su u stvari proizvod našeg postmodernog društva, u kojem postoji čisto disfunkcionalno, korumpirano i službeno finansirano društvo, te je široko rasprostranjena težnja za promenom i zbog toga nedostaju jasni predlozi i programi za promenu sveta, a sve to radi propasti prošlih modela radikalne društvene promene, ukorenjenih i u koncepciji države.
Uopšteno, ovo se odnosi na mučno pitanje kako promeniti današnji svet: oni iz prošlosti su bili uvjereni da će to biti dugotrajan projekat i, neko bi rekao, postepenog kakraktera, u kombinaciji sa trenucima ekstremnog napredovanja; drugim rečima, razvoj bi mogao biti opisan terminom "precizna ravnoteža". Ovo bi značilo postojanje neophodnih kompromisa sa stvarnim svetom, tako određeni da budu delimičan korak u njegovoj promeni, a biće tu i niz koraka, nijedan od njih potpunog karaktera, ali koraka napravljenih na pravilan način i u pravom smeru, koji će najzad da vode ka obimnijem obliku pozitivnih društvenih promena.